Pascha Encyclical 2009

СРПСКА ПРА­ВО­СЛАВ­НА ЦР­КВА
СВО­ЈОЈ ДУ­ХОВ­НОЈ ДЕ­ЦИ
О ВАС­КР­СУ 2009. ГО­ДИ­НЕ

ПА­ВЛЕ

ПО МИ­ЛО­СТИ БО­ЖИ­ЈОЈ ПРА­ВО­СЛАВ­НИ АР­ХИ­Е­ПИ­СКОП ПЕЋ­КИ, МИ­ТРО­ПО­ЛИТ БЕ­О­ГРАД­СКО-КАР­ЛО­ВАЧ­КИ И ПА­ТРИ­ЈАРХ СРП­СКИ, СА СВИМ АР­ХИ­ЈЕ­РЕ­ЈИ­МА СРП­СКЕ ПРА­ВО­СЛАВ­НЕ ЦР­КВЕ, СВЕ­ШТЕН­СТВУ, МО­НА­ШТВУ И СВИ­МА СИ­НО­ВИ­МА И КЋЕ­РИ­МА НА­ШЕ СВЕ­ТЕ ЦР­КВЕ: БЛА­ГО­ДАТ, МИ­ЛОСТ И МИР ОД БО­ГА ОЦА, И ГО­СПО­ДА НА­ШЕ­ГА ИСУ­СА ХРИ­СТА, И ДУ­ХА СВЕ­ТО­ГА, УЗ РА­ДО­СНИ ВАС­КР­ШЊИ ПО­ЗДРАВ:

ХРИ­СТОС ВАС­КР­СЕ!
ВА­И­СТИ­НУ ВАС­КР­СЕ!

Ре­ци­мо, бра­ћо, и они­ма ко­ји нас мр­зе,
опро­сти­мо све ра­ди вас­кр­се­ња.
(Пас­хал­на сти­хи­ра)

И ове го­ди­не у про­лећ­не да­не, дра­га бра­ћо и се­стре, у јед­на­кој ра­до­сти про­сла­вља­мо нај­ве­ћи пра­зник Цр­кве Бо­жи­је, Вас­кр­се­ње Хри­ста Спа­си­те­ља. Сва­ке го­ди­не у ово до­ба, ка­да та­јан­стве­на си­ла жи­во­та бу­ди оба­мр­лу при­ро­ду, сла­ва Вас­кр­слог Го­спо­да и у на­ма бу­ди је­дан све­тли­ји, све­ти­ји и ра­до­сни­ји жи­вот. Да­нас на­ви­ру уз­ви­ше­не ми­сли, ра­ђа­ју се див­на осе­ћа­ња и об­у­зи­ма нас јед­но све­то и не­сва­ки­да­шње рас­по­ло­же­ње. Са Вас­кр­слим Го­спо­дом и ми се уз­ди­же­мо у је­дан ви­ши и са­др­жај­ни­ји жи­вот. Бли­ста у ср­цу на­шем по­бед­нич­ки сјај веч­ног жи­во­та ко­ји нам је да­ро­вао наш Вас­кр­сли Ис­ку­пи­тељ и Спа­си­тељ. Као што је у оном та­јан­стве­ном По­чет­ку, на Бо­жи­ју Реч по­стао свет и у све­ту жи­вот, та­ко је сво­јом Бо­жан­ском си­лом вас­кр­снуо из мр­твих Син Бо­жи­ји Исус Хри­стос. Овај ве­ли­ки до­га­ђај та­јан­ствен је као ства­ра­ње све­та, чу­де­сан и уз­ви­шен као пра­ва пе­сма ра­до­сти ко­ја се за­о­ри­ла над све­у­куп­ном Бо­жан­ском тво­ре­ви­ном. Шта ви­ше, као пу­но­ћа пр­вог ства­ра­ња и као но­во ства­ра­ње, он је још чу­де­сни­ји и уз­ви­ше­ни­ји ка­ко од пр­вог ства­ра­ња та­ко и од свих исто­риј­ских зби­ва­ња.

Мно­ги ве­ко­ви де­ле нас од оног ве­дрог је­ру­са­лим­ског пра­ско­зор­ја, ка­да су све­те же­не Ми­ро­но­си­це угле­да­ле пра­зан гроб. А би­ле су до­шле да мр­тво те­ло сво­га Учи­те­ља по­ма­жу ми­ри­си­ма, да Га оро­се су­за­ма и да хлад­ну гроб­ну пло­чу за­гре­ју то­пли­ном сво­је љу­ба­ви, сво­је вер­но­сти и сво­је ода­но­сти. Би­ле су оне и по­ред кр­ста Рас­пе­тог Спа­си­те­ља он­да ка­да су Га, осим Мај­ке и јед­ног уче­ни­ка, сви би­ли оста­ви­ли. Ма­кар и из­да­ле­ка пра­ти­ле су оне по­след­ње тре­нут­ке нај­ве­ћег Учи­те­ља. Ни­су Га за­бо­ра­ви­ле ни ка­да је умро. За­то су удо­сто­је­не да бу­ду пр­ви све­до­ци и пр­ви ве­сни­ци Вас­кр­се­ња, пр­ве ра­до­сни­це но­во­га жи­во­та у Вас­кр­слом Го­спо­ду. Да­нас и у на­шим уши­ма од­зва­ња ехо оне бла­ге опо­ме­не ко­ју им је упу­тио ан­ђео Бо­жи­ји са гроб­ног ка­ме­на: „Што тра­жи­те жи­во­га ме­ђу мр­тви­ма? Ни­је ов­де, не­го уста­де” (Лк 24, 5–6). И упла­ше­не же­не, ту у вр­ту где је био гроб, пр­ве до­жи­ве­ше ра­до­сни су­срет са Вас­кр­слим Го­спо­дом. Упу­тио их је да иду у Га­ли­ле­ју, да оба­ве­сте уче­ни­ке и да их об­ра­ду­ју ра­до­сном ве­шћу да ће се и њи­ма ја­ви­ти (Мк 16, 7). И ево, дра­га де­цо Бо­жи­ја, и ова на­ша да­на­шња вас­кр­шња ра­дост по­ти­че од тог су­сре­та са Вас­кр­слим Го­спо­дом, Ко­ји је вас­кр­сао за нас и унео ра­дост но­вог жи­во­та у све след­бе­ни­ке Сво­је и ис­по­вед­ни­ке Ње­го­ве Бо­жан­ске на­у­ке.

Исто та­ко, де­ле нас ве­ко­ви од су­то­на оног је­ру­са­лим­ског да­на, ка­да се Вас­кр­сли Го­спод ја­вио след­бе­ни­ци­ма Сво­јим, Кле­о­пи и дру­гом уче­ни­ку. Пре­пла­ше­ни, хи­та­ли су они из Је­ру­са­ли­ма у Ема­ус, да би се скло­ни­ли због стра­ха од Ју­де­ја. Иако ни­су би­ли хра­бри као све­те же­не Ми­ро­но­си­це, удо­сто­је­ни су су­сре­та са Вас­кр­слим Го­спо­дом. Скрио је Он од њих Свој пре­ђа­шњи лик, па Га ни­су по­зна­ли. И ка­да их је по­сле раз­го­во­ра о оно­ме што се до­го­ди­ло у Је­ру­са­ли­му и ло­мље­ња хле­ба на­пу­стио, ис­по­ве­ди­ше се је­дан дру­го­ме ка­ко је „ср­це го­ре­ло у њи­ма” док је са њи­ма бе­се­дио (Лк 24, 13–32). Онај исти све­ти огањ, ко­ји је го­рео у ср­ци­ма дво­ји­це Хри­сто­вих уче­ни­ка ко­ји су ишли за Ема­ус, плам­са да­нас и у на­ма, ка­да про­сла­вља­мо овај Пра­зник над пра­зни­ци­ма, ка­да и ми до­жи­вља­ва­мо ду­хов­ни су­срет са не­ви­дљи­вим по­бе­ди­те­љем смр­ти. Исти тај огањ гре­јао је и гре­је Цр­кву Бо­жи­ју у ду­гим ве­ко­ви­ма ње­не исто­ри­је. Зар Он сам ни­је ка­зао: „До­ђох да ба­цим огањ на зе­мљу” (Лк 12, 49). Тај све­ти огањ гре­јао је и прет­ке на­ше и осве­тља­вао им жи­вот у там­ни­ца­ма ду­гих ве­ко­ва. Жи­ве­ли су они ду­го без до­ма, без ог­њи­шта, без сло­бо­де, у крај­њој не­си­гур­но­сти, без ку­ћи­шта и има­ња, као и мно­ги да­нас ко­ји су из­бе­гли са сво­јих ог­њи­шта, али увек са ве­ром у вас­кр­слог Го­спо­да, с ве­ром у по­бе­ду прав­де и исти­не и с ве­ром у вас­кр­се­ње.

Исто та­ко, ду­ги ве­ко­ви де­ле нас од оне пр­ве вас­кр­шње ве­че­ри, ка­да се Вас­кр­сли Го­спод пр­ви пут ја­вио сво­јим од стра­ха и раз­о­ча­ре­ња пре­пла­ше­ним уче­ни­ци­ма, и по­здра­вио их по­здра­вом охра­бре­ња: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вра­тио им је мир, вас­кр­сао ве­ру у Ње­га и Сво­је Бо­жан­ско по­слан­ство. Да Он, Син Бо­жи­ји, ни­је вас­кр­сао, исто­ри­ја хри­шћан­ства би­ла би за­вр­ше­на од­мах Ње­го­вим по­след­њим ре­чи­ма на Кр­сту: „Свр­ши се!” (Јн 20, 30). А Он је вас­кр­сао и у име те исти­не Ње­го­ви уче­ни­ци да­до­ше ра­до­сно жи­вот за Ње­га. Но­се­ћи ту ве­ли­ку исти­ну Ње­го­ва Цр­ква по­шла је у по­бед­нич­ки по­ход ши­ром све­та, да без про­ли­ва­ња кр­ви по­бе­ди сво­је број­не до зу­ба на­о­ру­жа­не не­при­ја­те­ље.

„Што тра­жи­те жи­во­га ме­ђу мр­тви­ма?” (Лк 24, 5), опо­ме­нуо је, као што сте чу­ли, ан­ђео Бо­жи­ји све­те же­не Ми­ро­но­си­це, над­не­те над све­тим гро­бом. Али оне су по­шле на Ње­гов гроб жед­не исти­не и веч­ног Жи­во­та. А да­нас ми­ли­о­ни и ми­ли­о­ни ду­хов­но оси­ро­ма­ше­них и мо­рал­но опу­сто­ше­них љу­ди, за­не­се­ни сја­јем про­ла­зних ства­ри, жи­ве у овом све­ту као у хлад­ном гро­бу. Зар се свет не пре­тва­ра у фа­бри­ку и тр­жи­ште ла­жног сја­ја и про­ла­зних вред­но­сти? Зар се да­нас че­сто не го­во­ри да чо­век и без не­ба мо­же мир­но да хо­ди по зе­мљи? Као да се по­пео да­на­шњи чо­век на ви­со­ке вр­хо­ве сво­је ва­ви­лон­ске ку­ле, са­мо­у­ве­рен у сво­је зна­ње, али че­сто си­тан, се­би­чан, агре­си­ван и пун злих на­стро­је­ња ко­ја пре­те ње­го­вој ку­ли и ње­го­вом оп­стан­ку. Бо­ји­мо се да ће се ова на­ша ци­ви­ли­за­ци­ја су­ви­ше ка­сно се­ти­ти Хри­сто­вих ре­чи: „Без ме­не не мо­же­те чи­ни­ти ни­шта” (Јн 15, 5).

Наш Спа­си­тељ је и по­стао чо­век, да би­смо се ми обо­жи­ли. Дао је да се ра­зап­не на Кр­сту да би ис­ку­пио гре­хе ро­да људ­ског. Вас­кр­сао је из мр­твих да би на­ма да­ро­вао веч­ни жи­вот. Учи­нио је смрт са­мо јед­ним по­себ­ним тре­нут­ком у жи­во­ту - жи­во­ту ко­ји не пре­ста­је. Ка­да је Пи­лат пре­су­ђи­вао Спа­си­те­љу, ни­је имао ду­хов­не сна­ге ни ум­не ви­си­не да у Ње­му пре­по­зна Си­на Бо­жи­јег. Али ипак, ис­пред ње­го­вих очи­ју ни­је мо­гла да умак­не ле­по­та људ­ског ли­ка стра­дал­ног Спа­си­те­ља у ње­го­вој суд­ни­ци. „Ево чо­ве­ка!” –  об­ја­вљу­је Пи­лат ту­жи­те­љи­ма (Јн 19, 5). Овим је ипак по­ку­ша­вао да ути­че ко­ли­ко-то­ли­ко на око­ре­ле са­ве­сти Хри­сто­вих уби­ца. Ве­ро­вао је да ће људ­ски сјај Ње­го­ве Лич­но­сти мо­жда не­ке по­ко­ле­ба­ти.

Мо­ли­мо Вас­кр­слог Го­спо­да да и у на­ма вас­кр­сне људ­ски лик пр­во­бит­не чо­ве­ко­ве при­ро­де, ко­ји је да­нас та­ко че­сто из­ви­то­пе­рен, ма­ски­ран и уна­ка­жен број­ним ма­на­ма и по­ро­ци­ма. Да и у на­ма сва­ко пре­по­зна чо­ве­ка, оба­сја­ног Ње­го­вим веч­ним жи­во­том, био иму­ћан или си­ро­ма­шан, на ве­ли­ком или ма­лом по­ло­жа­ју и ме­сту. На­ше до­ба је тре­нут­но су­о­че­но са ма­те­ри­јал­ном кри­зом, али је код нас још при­сут­ни­ја кри­за мо­ра­ла и ка­рак­те­ра. Ра­до­ва­ће­мо се ако сва­ко, угле­дав­ши би­ло ко­га од нас, мо­же да ка­же: Ево чо­ве­ка! – да би сва­ко, и при­ја­тељ и не­при­ја­тељ, и су­ди­ја и ту­жи­лац, у сва­ко­ме од нас увек до­жи­вео истин­ског и пра­вог чо­ве­ка. Са­чу­вај­мо, бра­ћо и се­стре, људ­ско до­сто­јан­ство, ко­је је то­ли­ко уз­ди­гао Сво­јим Вас­кр­се­њем Син Бо­жи­ји. Са­чу­вај­мо ве­ру у Вас­кр­слог Го­спо­да, љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, исти­ни и прав­ди; пре­ма све­му до­бру ко­је љу­ди ипак же­ле, али ко­је без по­мо­ћи Вас­кр­слог Го­спо­да и Ње­го­вог Је­ван­ђе­ља не мо­гу по­сти­ћи.

По­мо­ли­мо се Вас­кр­слом Го­спо­ду и за­мо­ли­мо Га као дво­ји­ца уче­ни­ка, пут­ни­ка за Ема­ус, да оста­не са на­ма. Да му се ра­ду­је­мо, да из Ње­га цр­пи­мо сна­гу, да се ду­хов­но уз­ди­же­мо, да нас не за­хва­те и не од­не­су мут­не во­де на­шег вре­ме­на.

Упу­ћу­ју­ћи ову по­ру­ку свој на­шој бра­ћи и се­стра­ма, да­нас се по­себ­но се­ћа­мо вер­ни­ка на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, као и на­ших вер­ни­ка ши­ром све­та, на сви­ма кон­ти­нен­ти­ма где пра­во­слав­ни Ср­би и сви пра­во­слав­ни хри­шћа­ни да­нас про­сла­вља­ју Вас­кр­се­ње Хри­сто­во, ваш Па­три­јарх и сви Ар­хи­је­ре­ји Срп­ске Цр­кве по­здра­вља­ју вас по­здра­вом ра­до­сти и но­вог жи­во­та.

ХРИ­СТОС ВАС­КР­СЕ!
ВА­И­СТИ­НУ ВАС­КР­СЕ!

Да­но у Па­три­јар­ши­ји срп­ској, у Бе­о­гра­ду,
о Вас­кр­су 2009. го­ди­не.
Ва­ши молиtвеници пред Вас­кр­слим Го­спо­дом:

Ар­хи­е­пи­скоп пећ­ки,
   Ми­тро­по­лит бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ки и
   Па­три­јарх срп­ски ПА­ВЛЕ

Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ЈО­ВАН
Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
Ми­тро­по­лит средњeзападноамерички ХРИ­СТО­ФОР
Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски НИ­КО­ЛАЈ

Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп ни­шки ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп ка­над­ски ГЕ­ОР­ГИ­ЈЕ
Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
Епи­скоп за Аме­ри­ку и Ка­на­ду
   Ми­тро­по­ли­је но­во­гра­ча­нич­ке ЛОН­ГИН
Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки МИ­ТРО­ФАН
Епи­скоп жич­ки ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
Еп­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски АР­ТЕ­МИ­ЈЕ
Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки ХРИ­ЗО­СТОМ
Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ЛУ­КИ­ЈАН
Епи­скоп сред­њо­е­вроп­ски КОН­СТАН­ТИН
Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
Епи­скоп ти­моч­ки ЈУ­СТИН
Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп сла­вон­ски СА­ВА
Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп ми­ле­шев­ски ФИ­ЛА­РЕТ
Епи­скоп дал­ма­тин­ски ФО­ТИ­ЈЕ
Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
Епи­скоп аустра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ски ИРИ­НЕЈ
Епи­скоп уми­ро­вље­ни за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки АТА­НА­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп хво­стан­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп је­гар­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ли­пљан­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски ЈО­ВАН
Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ

ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
Епи­скоп бре­гал­нич­ки и мје­сто­бљу­сти­тељ
   Епар­хи­је би­тољ­ске МАР­КО
Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
Serbian Orthodox Church
Social

Official website of the Serbian Orthodox Church in North, Central & South America.
Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2019.  All rights reserved.