Protopresbyter-stavrophor Velimir Petakovich
April 4, 1933 – November 15, 2022

Father Velimir Petakovich was born in the Sumadija area of Serbia in 1933 to the family of Protopresbyter-stavrophor Radisav Petakovich, a Serbian Orthodox priest. Raised in and about the church, his religious education began early in his father’s home.

Father Petakovich’s childhood between the tender ages of 8 to 12 years, spanned the soul trying time of World War II when Yugoslavia was occupied by Nazi Germany and ravaged by civil war and revolution. During those difficult times every sort of misfortune, human failing, and blindness confronted his father. The suffering, hunger, bombardment, and death all around that Father Petakovich experienced as young boy never left him.

Suffering continued after the war, too, when the Bolsheviks took over the government and instigated more killing and looting and forcibly imposed Marxist and Atheist ideology upon the country. Nevertheless, the Serbian Orthodox Church found strength enough to re-establish the seminary in Prizren, Kosovo, in 1947, and Father Petakovich became a student in the first generation of seminarians after the war. He graduated in 1951 and continued his education at the University of Belgrade, School of Divinity, successfully obtaining his master’s degree in 1956.

In 1958 he left Yugoslavia and spent two years in West Germany where he worked for the British Army as an assistant to the Serbian Orthodox Chaplain and then in the Royal Air Force (RAF) hospital. While in West Germany, he married Ljubinka Vukovic, whom he had met in Belgrade at the University where she studied Philosophy and Foreign Languages. They immigrated to the United States in 1960.

Father Petakovich’s first church assignment in the United States was in Gary, Indiana, as a teacher at the St. Sava church school. He was ordained a priest the same year at the Serbian Orthodox monastery of Saint Sava in Libertyville, Illinois, and became the parish priest of St. Sava Church in Gary, where he faithfully served. In 1961 God blessed him and Protinica Ljubinka with their first-born son, Deyan. In 1964, the young family came to San Diego to serve at the St. George Church. God granted them two more children, Simona born in 1965 and Alexander born in 1969.

In 1966, with the pious, unselfish parishioners of St. George Church, Father Petakovich lead the congregation in acquiring the magnificent property overlooking Mission Bay and the ambitious building plan that included the completion of the church social hall and Sunday school classroom that served as the temporary sanctuary in 1967, followed by the parish house in 1968, and then the completion of the church in 1969.

With great concern that traditional frescos paintings would not endure the damaging affects of the sea salt air environment from nearby Mission Bay, it was Father Petakovich’s vision to adorn the interior of the church and exterior domes with permanent mosaic artwork in the Byzantine style of the old world churches and so he engaged Giovanni Nastrucci, a principal in the Mexico City firm of Mosaicos Italianos along with Publio Cavallini a talented artisan mosaic tile setter assisted by his son Amilcare from San Antonio Texas. All the frescos were initially created full scale on craft paper by academic painter, Stevan Cukic from Belgrade and San Diego artist, Mr. Donald Donnelly. With blessings of His Holiness Patriarch German, the official Patriarchate iconographer, Deacon Marko Ilich from Belgrade painted traditional smaller scale icons on wood. Father Petakovich ingenious idea of photographing the smaller scale icons and projecting photographic slides onto craft paper proved to be an incredible time and cost saving method.

Father Petakovich was the driving visionary force behind the enormous building project of the new St. George church. He also was instrumental in raising much of the money for the approximately $250.000 investment. Since the undertaking left the congregation nearly bankrupt at times and in order to alleviate the church of the financial burden to pay his salary, Father Petakovich volunteered to forgo his priest’s salary and worked for five years in the Administrative Services Department of First National Bank, while at the same time raising his family and carrying on his church duties, often putting in 18-hour days traveling to all 50 bank branches extending as far as 200 miles north to Ventura County. In recognition for all his dedicated works and sacrifice, His Grace Bishop Irinej awarded Father Petakovich with the Red Sash, elevation to the Protopresbyter-stavrophor (a pectoral cross) on June 1, 1986.

Father Petakovich participated in many religious, civic and social activities in San Diego. In honor of his years of dedicated service to both church and community at large, many honors were bestowed upon him including an award from the Freedom’s Foundation at Valley Forge for outstanding achievement in bringing about a better understanding of the American way of life and a medal for Americanism from the Daughters of the American Revolution, an award given only to naturalized citizens. He was also given honor certificates from the USA 1976 Bi-Centennial Committee, Ecumenical Council, National Council of Christians and Jews, and the US Navy and Marines for his five years’ of service as chaplain at Camp Pendleton’s Holy Trinity Orthodox Chapel. City of San Diego Mayor Pete Wilson (later Senator, Governor and US Presidential candidate) proclaimed Sunday, November 26, 1978, “Fr. Velimir R. Petakovich Day”, in recognition of his devoted and distinguished service to the community. Proclaiming, WHEREAS, Father Petakovich has made outstanding contributions to the cultural heritage of the Serbian community of San Diego and WHEREAS, Father Petakovich has given to the citizens of San Diego one of the few churches in the world that is fully completed in mosaic tile.

At the request of parishioners and blessing of His Grace Bishop Irinej, Father Petakovich also served as the first parish priest of St Petka Church in San Marcos from 1986-1987. With his experience, knowledge and God given talents, he shepherded the newly established parish in building the beautiful St. Petka Church. Father Petakovich also dutifully served the church as Bishop’s Deputy for the Serbian Orthodox Diocese of Western America. In that capacity, he was a tireless and active member of many church committees and organizations at the national level. Father Petakovich was also a benefactor for the Chapel at the Theological Seminary in Belgrade, Serbia as well as a steward and benefactor to St George Church and other Serbian Orthodox Churches and Serbian causes worldwide.

The parishioners of St. George Church and the Serbian Orthodox community as a whole will most remember Father Petakovich for the faith, God-given enthusiasm, artistic and historic sensibilities, and unparalleled ingenuity with which he led a small and humble congregation from its displacement in North Park to the magnificent present day’s commanding location above Mission Bay, and for the sacrifices of time and energy he and his family made to finish the task.

Протојереј-ставрофор Велимир Петаковић
4. април 1933 – 15. новембар 2022

Протојереј-ставрофор Велимир Петаковић је рођен у Шумадији, Србија, 4. априла 1933.г., у породици протојереја-ставрофора Радисава Петаковића. Одгајан и васпитаван у свештеничкој породици и цркви његово религијско образовање почело је у младим данима породичног дома.

Детињство проте Петаковића, између осме и дванаесте године, обухватало је тешко време Другог светског рата када је Југославију окупирала нацистичка Немачка и опустошила грађански рат и револуција. Током тих тешких времена, његовог оца суочиле су свакакве несреће, људске грешке и слепило.

Патња, глад, бомбардовање и смрт свуда около које је отац Петаковић доживео као дечак никада га нису напустили. Патње су се наставиле и након рата, када су бољшевици преузели власт и подстакли убијања и пљачке и силом наметнули марксистичку и атеистичку идеологију земљи. Ипак, Српска православна црква је стекла довољно снаге да 1947. године поново успостави богословију у Призрену на Косову, и прота Петаковић је постао ученик прве генерације богослова после рата. Дипломирао је 1951. године и наставио школовање на Богословском факултету Универзитета у Београду, где је успешно магистрирао 1956. године. 

Године 1958. напустио је Југославију и провео две године у Западној Немачкој где је радио за британску војску као помоћник српског православног капелана, а затим у болници Краљевског ваздухопловства (Royal Air Force). У Западној Немачкој се оженио са Љубинком Вуковић, коју је упознао у Београду на универзитету где је студирала филозофију и стране језике. Имигрирали су у Сједињене Америчке Државе 1960. године. 

Прва црквена служба и ангажовање оца Петаковића у САД-а било је у Гери, Индијана, где је радио као учитељ у црквеној школи парохије Свети Сава. Исте године је рукоположен за свештеника у Српском православном манастиру Свети Сава у Либертивилу, Илиној, а затим бива постављен за пароха црквено-школске општине Свети Сава у Гери, где је верно и одано служио. Године 1961 Господ је благословио проту и протиницу са прворођеним сином Дејаном. Године 1964. млада породица је дошла у Сан Дијего, држава Калифорнија, да служи у парохији Светог Великомученика Георгија. Господ им је даровао још двоје деце, Симону рођену 1965. године и Александра рођеног 1969. године. 

Године 1966, са побожним и несебичним парохијанима Светог Великомученика Георгија, прота Петаковић је предводио велики подухват куповине величанственог имања са погледом на залив Пацифик океана (Mission Bay) и амбициозног грађевинског плана који је укључивао завршетак црквене сале и учионице за веронауку која је служила као привремена капела за време градње храма током 1967. године. Градња парохијског дома је извођена током 1968. године, а затим сам завршетак величанственог храма 1969. године.  

Уз велику забринутост да традиционалне фреске не би издржале штетне утицаје океанске соли у ваздуху из оближњег залива Пацифик окена, визија проте Петаковића је била да украси унутрашњост цркве и спољашње куполе трајним мозаичким уметничким делима и ликовима, тј. иконама у византијском стилу.  Резултат таквог приступа иконописању храма био је у ангажовању Ђованија Наструћија, директора фирме Мозаикос Италианос у Мексико Ситију, Мексико, заједно са Публијом Кавалинијем, талентованим предузимачем у инсталирању мозаика уз помоћ његовог сина Амилкареа из Сан Антонија, држава Тексас. Све нацрте икона су првобитно у пуној величини на чврстом папиру израдили академски сликар Стеван Чукић из Београда и уметник из Сан Дијега, господин Доналд Донели. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Германа, званични Патријаршијски иконописац, ђакон Марко Илић из Београда је насликао традиционалне иконе мањих размера на дрвету. Генијална идеја проте Петаковића о писању, тј. сликању икона мањих размера и преношење истих на чврсти папир користећи пројектор показала се као идеалан метод уштеде времена и трошкова. 

Прота Петаковић је био покретачка визионарска снага огромног пројекта изградње новог храма Светог Великомученика Георгија. Такође је био кључан у прикупљању већег дела новца за инвестицију од око 250.000 долара. Пошто је тај подухват с времена на време чинио да је парохија готово банкротирала и да би парохији олакшао финансијски терет да исплати своју плату, отац Петаковић се добровољно одрекао свештеничке плате и пет година је радио у Одељењу за административне услуге Прве народне банке. Док је радио у банци прото Петаковић се истовремено старао о својој породици и обављао своје црквене дужности, често радећи осамнаест часова на дан, путујући до свих 50 филијала банака које се протежу чак 200 миља северно до округа Вентура. У знак признања за сва његова предана дела и жртву, Његово Преосвештенство Епископ г. Иринеј је 1. јуна 1986. године одликовао проту Велимира црвеним појасом, а затим га исто тако произвео у чин протојереја-ставрофора. 

Прота Петаковић је учествовао у многим верским, грађанским и друштвеним активностима Сан Дијега. У част његовог вишегодишњег преданог служења цркви и заједници у целини, додељена су му многа признања, укључујући награду Фондација Слободе из Вели Форџ (Freedom’s Fundation at Valley Forge) за изузетно достигнуће у бољем разумевању америчког начина живота и медаљу за американизам организације Кћерке америчке револуције, награда која се додељује само натурализованим грађанима. Такође су му уручени почасни сертификати од стране САД 1976 Одбора за двесто-годишњицу, Екуменског савета, Националног савета хришћана и јевреја, и Америчке морнарице и маринаца за пет година капеланске службе у православној капели Пресвете Тројице у Камп Пендлетону. Градоначелник града Сан Дијега Петар Вилсон (касније сенатор, гувернер и кандидат за председника САД) је недељу, 26. новембар 1978. године, прогласио као „Дан оца Велимира Р. Петаковића“, а за признање његове предане и истакнуте службе заједници. Део текста прокламације између осталог каже: “Проглашавајући, БУДУЋИ ДА је отац Петаковић дао изузетан допринос културном наслеђу српске заједнице у Сан Дијегу, и ДА ЈЕ отац Петаковић поклонио грађанима Сан Дијега једну од ретких цркава у свету која је у потпуности завршена у мозаику.“

По жељи парохијана и благослову Његовог Преосвештенства Епископа г. Иринеја, отац Петаковић је од 1986. до 1987. године служио и као први парох црквено-школске општине Света Петка у Сан Маркосу. Својим искуством, знањем и Богом дарованим талентима, он је водио новоосновану парохију у изградњи прелепе цркве Свете Петке. Отац Петаковић је такође саслуживао цркву као архијерејски намесник за Српску православну епархију западноамеричку. У том својству био је неуморан и активан члан многих црквених одбора и организација на националном нивоу. Отац Петаковић је такође био добротвор капеле Богословског факултета у Београду, Србија, као и старатељ и добротвор цркве Светог Великомученика Георгија у Сан Дијегу и других српских православних цркава и српских добротворних подухвата широм света. 

Парохијани храма Светог Георгија и српска православна заједница у целини највише ће памтити проту Петаковића по вери, Богом даном ентузијазму, уметничком и историјском сензибилитету и ненадмашној компотенцији са којом је водио малобројну и скромну парохију од њеног пресељења из Северног парка до данашње величанствене локације изнад Мишен Беја (Mission Bay), као и за много-пожртвовани допринос времена и енергије које су он и његова породица несебично даривали да би изградња храма и осталог црквеног здања били завршени у славу Божију. 

Share This:

< PreviousNext >
You might also like:
Serbian Orthodox Church

Official website of the Serbian Orthodox Church in North, Central & South America.
Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2019.  All rights reserved.