Appeal to Turkey

There is hardly anyone in civilised world not knowing of Hagia Sophia, a magnificent and unique church, at a time the most important church of the entire Christian world, both in the East and in the West. It is also generally known that Hagia Sophia was the Christian church for more than nine centuries and the mosque for more than five centuries. Due to its architecture and fresco painting it is one of the most important cultural monuments and monuments of mankind’s spiritual heritage, protected by UNESCO. If an unknown Muslim poet could write on the Church of the Mother of God of Ljeviša in Prizren (Serbia) that pupil of his eye is the nest to her beauty, whose eye and what kind of sophisticated artistic feeling could express the unparalleled beauty of Hagia Sophia?

However, its importance is not just in its artistic and cultural value. It is, first of all, for all the Christians, Orthodox and the other ones, an important shrine, witness to and source of authentic spirituality. Surely, it was and has been the place of centuries-long prayerful life and inspiration to Muslim faithful as well. Thus it is no wonder that Kemal Pasha Atatürk, the founder of modern Turkey and witness to the long historical coexistence of Muslims and Christians, found a sensible compromising solution – certainly having in mind the stated facts – to turn this church into the museum, open for everybody and everyone, whereby none of the faithful, either Christians or Muslims, was deprived of the possibility to pray to the Lord silently, in the spirit of his personal faith and tradition.

Consequently, we consider the cancellation of Atatürk’s decision and unilateral reconverting of Hagia Sophia into a mosque to be not only a historical injustice, but also a rush and unnecessary political movement, detrimental both to the international image of Turkey in the world and to the relations and trust between Christians and Muslims in the world. We hope it is clear to everyone that the alternative for the future is not an artificially induced confrontation of two greatest world religions, Christianity and Islam, but peace amongst their believers, or better say: not only peace or just tolerance but also mutual respect, as well as dialogue and cooperation in everything that serves general benefit of people and peoples, without jeopardising anybody’s religious and cultural identity.

In our opinion, the only just solution, if Kemal Pasha’s decision is to be altered, is to keep the status of a museum, and to give permission for worship not only to the Muslims but to the Christians too. The church is spacious enough to provide space for everybody to worship without hindrance. Such a solution would not be a precedent in the modern world. Not only in Jerusalem or at Sinai – and these are the holy places for the believers of both religions – but elsewhere as well, even in Serbia and in some other regions in which the Serbian people live, both a church and a mosque often stand one by the other, testifying of historical symbiosis, tolerance and trust between the neighbours.

After the appeals of the primates of the Christian Churches (Patriarch Kirill of Moscow and All Russia, Pope Francis of the Roman Catholic Church and others), state officials of Russia, USA and other states, and of UNESCO, herewith we are addressing, on behalf of the Serbian Orthodox Church, the appeal to the President of the Republic of Turkey Recep Tayyip Erdoğan, to refrain from his intention and to retain status quo regarding Hagia Sophia’s status. It is not yet late for that. Such an activity would be an honourable act on his behalf, and it would be of great comfort and satisfaction to the Ecumenical Patriarch Bartholomew, his Church and the Roman community in Turkey who all are in pain and grief because of the decision. And finally, it would bring approval, trust and congratulations to the modern Turkey from the entire cultural public all around the globe.

 

Serbian Patriarch Irinej,
Head of the Holy Synod of Bishops

 

Апел Турској

 

Тешко да у цивилизованом свету има икога ко не зна за Аја Софију, величанствени и јединствени храм, својевремено најважнији храм свеколикога хришћанскога света, и на Истоку и на Западу. Исто тако је општепознато да је Света Софија била хришћански храм преко девет векова, а џамија нешто више од пет векова. Због њене архитектуре и живописа један је од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа човечанства под заштитом Унеска. Ако је непознати муслимански песник могао да на храму Богородице Љевишке у Призрену (Србија) запише да је његово око гнездо њене лепоте, које око и какав префињени уметнички осећај би могли да изразе ненадмашну лепоту Свете Софије?

Али њен значај се не састоји само у њеној уметничкој и културној вредности. Она је, пре свега, за све хришћане, православне и остале, велика светиња, сведок и извор аутентичне духовности. Тиме не желимо да тврдимо да за вернике ислама није такође била и остала место многовековног молитвеног живота и надахнућа. Стога није чудо што је Кемал-паша Ататурк, творац савремене Турске и сведок дуге историјске коегзистенције муслимана и хришћана, свакако имајући у виду наведене чињенице, нашао разборито компромисно решење претварањем овога храма у музеј, отворен за све и сваког, при чему никоме од верујућих, било хришћана било муслимана, није ускраћена могућност да у себи узнесе молитву Богу у духу своје вере и традиције.

Укидање Ататурковог декрета и једнострано враћање Свете Софије у статус џамије сматрамо, следствено, не само за историјску неправду него и за исхитрен и непотребан политички корак, штетан како за међународни углед Турске тако и за односе и поверење између хришћана и муслимана у свету. Надамо се да је свакоме јасно да алтернатива за будућност није вештачки изазвана конфронтација двеју највећих светских религија, хришћанства и ислама, него мир међу њиховим верницима, и не само мир или просто толеранција већ и узајамно поштовање, као и дијалог и сарадња у свему што служи општем добру људи и народâ, а притом не угрожава ничији верски и културни идентитет.

Сматрамо да је једино праведно решење, уколико се мења оно које је донео Кемал-паша, да се задржи статус музеја, а даде дозвола  за вршење не само  муслиманског него и хришћанског богослужења. Храм је више него довољно простран да притом нико никоме не би сметао. Овакво решење не би било преседан у савременом свету. Напомињемо да не само у Јерусалиму или на Синају – а то су света места за вернике обеју религија – него и другде, па и у Србији и другим областима у којима живи српски народ, црква и џамија често стоје једна поред друге сведочећи историјску симбиозу, толеранцију и поверење међу суседима.

После апела поглаварâ хришћанских Цркава (патријарха московског Кирила, папе римског Фрање и других), високих представника Русије, САД и других држава, као и Унеска, упућујемо и ми, у име Српске Православне Цркве, апел председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану да одустане од своје намере и да по питању Аја Софије задржи status quo. За то још није доцкан. Такав поступак би њему служио на част, а био би утеха и сатисфакција васељенском патријарху Вартоломеју, његовој Цркви и ромејској заједници у Турској у њиховој тузи и болу због овакве одлуке, али би донео савременој Турској и одобравање, поверење и честитке укупне културне јавности широм земаљског шара.

 

Патријарх српски
Иринеј,

председник Светог Архијерејског Синода

Share This:



< PreviousNext >
You might also like:

Official website of the Serbian Orthodox Church in North, Central & South America.
Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2019.  All rights reserved.