Javascript Menu by Deluxe-Menu.com














Home
Christian Education
Communications
Culture
Liturgical Music
Stewardship
SOTAYA
Youth Ministry
Clergy Healthcare




































News and Events - July 2017

ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - понедељак, 24 јул 2017

ПРОСЛАВА СВ. МАРДАРИЈА ЛИБЕРТИВИЛСКОГ И СВЕАМЕРИКАНСКОГ

English

Петак | Субота | Недеља

У недељу, 3/16 јула 2017. године, тачно сто година након доласка јеромонаха Мардарија (Ускоковића) у Америку с циљем адмиистрације Српске Мисије Руске Православне Цркве у Америци, свечано је прослављен Свети Мардарије Либертивилски и обретеније његових нетљних мошти. Његова Светост Патријарх Српски Иринеј предводио је Богослужења.

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа Лонгина, Новограчаничко-средњезападноамеричког, прослава је почела у петак, 14. јула, симпозиумом о животу и делу Светог Мардарија, одржаном у Саборном Храму Светог Васкрсења Христовог. Предавања су држали Др. Срђа Трифковић, Др. Николас Гровс, и Др. Николас Генсон. До почетка вечерње службе, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је стигао у Саборни Храм где је био дочекан уз Славословље. Након Славословља и благодарности Господу за долазак поглавара Српског Православног рода у Чикаго, у Саборном Храму је одржана вечерња служба. Његово Преосвештенство Епископ Лонгин је Његовој Светости изразио добродошлицу и примио од њега очински благослов. Његова Светост је затим учествовао у конференцији за новинаре одржаној поводом прославе Светог Мардарија. Документарни филм под насловом „Тихи угао Христов“, снимљен под покровитељством Манастира Острог је затим био приказан у сали Саборног Храма. Овај надахњујући филм говори о животу и подвигу Светог Мардарија. Сала је била попуњена народом жељним да види премијеру филма. Након приказивања филма, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је одржао дивно предавање о животу Светог Мардарија и његовом значају за свет, и у његовом времену, и у данашњици и у будућности.

У суботу, 15. јула, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је служио Свету архијерејску Литургију у Манастиру Нова Грачаница у Трећем Језеру, Илиној, уз саслуживање домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа Лонгина Новограчаничко-средњезападноамеричког, као и Његовог Преосвештенства Епископа Антонија Толедског (Антиохијска Православна Црква), Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Никодима Северодоњецког и Старобељског (Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије), Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Петра Чикашко-средњезападноамериланског (Руска Загранична Црква), Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија (Руска Загранична Црква), Његовог Преосвештенства Епископа Митрофана Канадског, Његовог Преосвештенства Епископа Максима Западноамеричког, и Његовог Преосвештенства Епископа Иринеја Источноамеричког. Епископски хор Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке под руководством Марије Миличић је одговарао на Светој Литургији. Црква је била препуна верног народа који је дошао са свих крајева Северне Америке ради целивања мошти Светог Мардарија. На крају Литургије Епископ Лонгин је Патријарху Иринеју изразио добродошлицу у Манастир Нова Грачаница, који је и у прошлости много пута посетио, нарочито у време блаженопочившег Патријараха Павла.

Те вечери, скоро хиљаду људи је чекало долазак Његове Светости на бденије у Манастир Светог Саве где почивају нетљене мошти Светог Мардарија. Верници су дошли са свих страна Америке и Канаде да целивају мошти. На вратима храма Његова Светост је био дочекан од стране више архијереја укључујући Његово Блаженство Митрополита Тихона, поглавара Православне Цркве у Америци. На бденију је певао хор Светог Владимира из Њу Јорка под руководством Адриана Фекуле. Неке стихире, поготово оне посвећене Светом Мардарију, су са певнице појали клирици, предвођени Епископом Канадским Митрофаном. Народ је са радошћу дочекао отварање кивота са светим моштима за време Величанија Светог Мардарија. Новооткривене мошти су донеле мир над целим манастиром. Духовна радост која је преплавила народ у моменту овог чуда је неописива. Након бденија вечера је била послужена у Манастиру Нова Грачаница.

У недељу, 16. јула, на капији Манасира Свети Сава, који је зидао сам Свети Мардарије, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је дочекан од стране свих саслужујућих архијереја и клира. Међу архијерејима су били: Његово Блаженство Митрополит Тихон Свеамерикански и Канадски (Православна Црква у Америци), Његово Преосвештенство Епископ Димитриос Мокисоски (Грчка Православна Архиепископија Америчка), Његово Преосвештенство Епископ Антоније Толедски (Антиохијска Православна Црква), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Никодим Северодоњецки и Старобељски (Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије), Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Свеамерички Николае (Румунска Православна Црква), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Петар Чикашко-средњезападноамерилански (Руска Загранична Црква), Његово Преосвештенство Епископ Чикашко-средњезападноамерички Павле (Православна Црква у Америци), Његово Преосвештенство Епископ Теодосије (Руска Загранична Црква), Његово Преосвештенств Епископ Новограчанички-средњезападноамерички Лонгин (домаћин), Његово Преосвештенство Епископ Митрофан Канадски, Његово Преосвештенство Епископ Максим Западноамерички, и Његово Преосвештенство Епископ Иринеј Источноамерички, Његово Преосвештенство Епископ Кирило Диоклијски, и Његово Преосвештенство Епископ Сава.

Међу свештенством које се састојало од свих клирика Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке као и многобројних гостију из других епархија Северне Америке, били су: Архимандрит Тома Казић, духовник Манастира Нова Грачаница; Протопрезвитер Ставрофор Марко Тодоровић, архијерејски заменик Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке; Архимандрит Нектарије из Манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њу Јорк; Игуман Дамаскин, манастира Светог Германа Аљаскинског у Платини, Калифорнија; Протојереј Ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије Црногорско-приморске; Протосинђел Василије, манастира Светог Преображења у Милтону, Онтарио, Канада; Протојереј Ставрофор Никола Чеко, архијерејски заменик Епархије Западноамеричке; Протојереј Ставрофор Живојин Јаковљевић архијерејски заменик Епархије Иточноамеричке; патријаршијски протођакон Дамјан Божић, уредник званичног листа Српске Православне Цркве „Православље“, и часописа „Теолошки погледи“; и протођакон Слободан Вујашиновић, епархијски ђакон Сремске епархије. Уз архијереје и клир, преко стотину деце се окупило да дочека патријарха, обучено у народне српске ношње. Од дочека на капији је кренула литија према моштима Светог Мардарија које су биле постављене на средини великог шатора, постављеног за Свету Литургију испред храма Светог Саве.

Међу високодостојанственицима присутним на Литургији били су Њена Екселенција Жељка Цвијановић, премијер Републике Српске, и представник Председника Републике Србије, Г. Владимир Божовић.

Након облаченија Патријараха, Његово Преосвештенство Епископ Западноамерички Максим је у име своје епархије Његовом Преосвештенству Епископу Лонгину уручио мошти Светог Себастијана Џексонског. Мошти су стављене на кивот Светог Мардарија као знак јединства у њиховом заједничком раду изграђивања Српске Православне Цркве у Америци и Канади.

На Светој Литургији је под руководством Др. Петра Јермихова одговарао све-Православни хор састављен од појаца из парохија Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке као и других Православних цркава из чикашког краја.

После читања Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је прочитао 21 архијерејску посланицу Светог Мардарија упућену његовој пастви о Васкрсу 1935. године, преведену од стране Епископа Иринеја Источноамеричког. Након читања посланице Митрополит Амфилохије је Манастиру Свети Сава представио крст направљен од камена из куће у којој је Свети Мардарије рођен, у Корнету у Црној Гори.

Након причешћа верних које је подељено из пет путира уследила је литија око манастирског храма са Светим Моштима Светог Мардарија. За време литије освећено је земљиште где ће постојећа зграда конака, која се моментално реновира, бити проширена и где ће се налазити монашке келије. Након благослова земљишта литија се вратила до шатора где је пресечен славски колач и прочитана молитва Светом Мардарију од стране Митрополита Тихона.

Његова Светост је патријаршијском посланицом поздравио многобројне архијереје, клир и народ, кога је по процени било преко четири хиљаде.

Након Свете Литургије сви гости су позвани у Манастир Нова Грачаница где је поводом прославе одржан свечани банкет. Банкет је требао бити одржан на имању Манастира Свети Сава, на источној обали реке Дес Плејнс али је река исту поплавила шест дана пре прославе тако да тај део имања није био приступачан. У току банкета Његово Преосвештенство Епископ Лонгин је поздравио све присутне и заблагодарио свима који су учествовали у организацији овог огромног догађаја за нашу епархију. Такође је захвалио парохијама и појединцима који су највише материјално допринели организацији прославе. За време банкета Његова Светост Патријарх Иринеј и Његово Блаженство Митрополит Тихон су примили Орден Светог Мардарија (I степена). Музички и говорнички наступи су такође одржани на банкету, укључујући извођење химни САД, Канаде, Републике Србије, и Царксе Русије, као и извођење народних и црквених песама од стране Хора Светог Владимира, све-Православног хора и свештеничког хора епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке. Након програма Његова Светост је још једном поздравио све присутне, благодарећи Богу за новопрослављеног Светитеља, и благословио све сабране у његову част.

свештеник Николај Костур
Председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија

 

1935. ДВАДЕСЕТ ПРВА АРХИПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА

МАРДАРИЈЕ
БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ
ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ У АМЕРИЦИ И КАНАДИ
СВОМЕ ДРАГОМ СВЕШТЕНСТВУ И НАРОДУ
БОГОМ МУ ДАНЕ ЕПАРХИЈЕ
НА ДАН СВЕТЛОГ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА
ИЗ ДУБИНЕ СВОЈЕ ДУШЕ КЛИЧЕ:

Христос Васкрсе!

Наш народ вели да се човек учи  док је жив. Нема већег учитеља од личног искуства. Оно је најубедљивији учитељ живота. Како ћеш поверовати вапају гладног, ако сам ниси никада гладовао? Како ћеш разумети јауке и болне уздахе болесника ако сам ниси никада боловао?

И ево, ја, ваш Владика, излазим са овом мојом посланицом пред вас, своју духовну паству, растурену пo лицу велике Америке, са новим, богатим, у мукама, болу и двогодишњем непрестаном уздисању стеченим искуством, желећи да као на исповеди кажем оно што ми на срцу лежи, оно што је испунило све моје биће још јачом вером од оне, која је била још у младости у срце усађена. Исповедајући се пред вама, ја желим само једно, а то је да вас укрепим у вашој вери у Бога, Који је био, јесте и биће, без обзира на то, верују ли у Њега људи или не. Ево те моје исповести.

Једног сунчаног дана пpe две године украшавао сам са десетак радника парк око манастирске цркве у Либертивилу. Одједном из мојих груди потече млаз крви. Три дана лекари нису могли да зауставе крв. Однели су ме у болницу. Два болничка лекара су констатовали, да су дани мога земаљског живота избројани. Да би то њихово тврђење проверили, моји најближи сарадници позвали су два чувена специјалиста за туберклозу, од којих је један стари професор медицине на Чикашком универзитету. Сакупљеним свештеницима око моје постеље, који су дошли са разних страна да се са мном опросте, специјалисти су рекли: вечерас, у току ноћи, а најдаље сутрадан изјутра ја имам да умрем. Свештеници су поверовали. А и ко не би? То говоре они, који су посвећени у тајне живота. Они су овим пре морали поверовати, што сам ја већ био издао налог за сахрану у манастиру, и што су температураи пулс мога болесног тела достигли ту границу, после које се, по тврђењу медицинске науке, човек не враћа у живот. Био сам у предсмртном бунилу и нисам познавао оне око мене. Одједном сам, око поноћи, тихо проговорио мојим верним свештеницима, који су стојали око постеље: „Нека један од вас оде у манастир, одслужи Свету литургију, донесе свете Дарове и причести ме“.

У току те ноћи ја сам с времена на време долазио к свести. У тим часовима моје усне су шапутале топлу молитву Господу Христу. То није била обична молитва. То је пре био непосредни разговор сина са својим Оцем. Осећао сам благодатно присуство Христово. Ја сам се молио: „Господе Христе и Боже мој, ја не марим да умрем, не жалим да оставим овај свет. Ја сам готов да заклопим своје уморне очи и престанем пред Твој праведни Суд верујући, да ће очинска љубав и милост Твоја oпpocтити, ако у своме земаљском животу нисам поступио у свему по заповести Твојој; ако нисам био довољно ревносан у великој и одговорној епископској мисији, коју си ми Ти, кроз Цркву Твоју поверио, опростићеш ми, ја знам, јер је очинска љубав Твоја неизмерна. Опростићеш ми и за тo, што сам од детињства свог, од своје шеснаесте године старости посветио свој живот служењу Теби, олтару Твоме и народу Твоме. Ја се не бојим смрти; ја јој се лично чак радујем, јер ће ми у Твом вечном Царству бити несравњиво лакше него на овој грешној земљи. За мене прелаз из овог живота није прелаз у непознати и пуст простор, без садржине и смисла,већ прелаз у вечно Твоје Царство, које си обећао свима који у Тебе верују. Али, ја Те молим, Оче Небесни и Господе Христе, излиј на мене, оданог слугу Твог, богату милост Твоју и ocтави ме на овој земљи joш коју годину, да бих довршио служење народу моме и Цркви, у којој си ме милостиво уздигао на највише апостолско достојанство. Желео бих да још ватреније проповедам свето Јеванђеље Твоје, да jош топлије препоручим миломе народу моме, да је спасење људи могуће само кроз Тебе и у Тебе. Ocтави ме на земљи још неко време, да још више украсим манастир великог угодника Твога, Светога Саве, продужи дане и године мога живота, ако ни за шта друго, а оно, да помогнем мога престарелог родитеља и његову многобројну породицу, коју је шачица несавесних и неодговорних људи са улице, прикривених плаштом caвpeменог морала, хтела довести до просјачког штапа, разоривши његову кућну заједницу. Молим ти се, Господе и Боже мој, испуни моју молитву, чуј ме у немоћи мојој, у oвaj ноћни и предсмртни час. Ти cвe можеш. Ти си мртве из гроба једном речју враћао у живот; слепима си додиром Својих прстију враћао очњи вид. Молим Ти се, у oвaj ноћни час, када очекујем растанак са овим светом, дотаци се Својом чудотворном Десницом мога раслабљеног тела и поврати му обновљени живот, који се у њему гаси. Учини, Господе, да устанем са ове самртничке постеље, повратим се међу свој драги народ и проповедам му, да си Ти са мном чудо учинио и повратио ми живот. Али, нека буде не моја, већ Твоја воља, Господе“.

Тим сам речима завршио своју најтоплију молитву, окупану врелим сузама, које су слободно капале по моме узглављу и заклопио сам своје уморне очи. Заспао сам и видео сам чудно виђење. Људи то називају сном. Видео сам себе, како скрхан болешћу, погрбљен корачам кроз манастирску капију, ка својој припремљеној гробници. Одједном сам над манастирском црквом угледао правилан cветаo круг, који се спуштао ка земљи. Невидљива сила ме је све више приближавала светлом кругу. Кад сам дошао сасвим близу, распознао сам у светломе кругу Свето Причешће Христово, а из тог круга сам чуо ове речи: „Погледај на оне силне масе света с обе стране манастирске реке: они те чекају, иди к њима“.

Ускоро је свануло. Пробудили су ме. Кроз отворена врата моје собе ушао је обучен у одежде слуга Божијег олтара са светим путиром у руци. Исповести није могло бити, јер ја нисам могао говорити.

Са радосним сузама, што последњи пут примам свето Тело и Крв Христову, са тврдом вером у вечни загробни живот; са вером, која је као никада до тада била озарена благодатним присутством преблагог и милостивог, свеопраштајућег Оца нашег небесног, Господа Исуса Христа, ја сам се причестио Његовог светог, пречистог Тела и Крви. И шта се догодило тог истог часа, драга браћо моја? Тог истог часа су се широко отвориле моје уморне очи, просветлио се потамнели близином смрти разум мој. Лекар, који је тога јутра дошао у болницу са уверењем, да ће ме затећи мртвог, појавио се на вратима, пропустио је нашег свештеника, који ме је тек био причестио, нервозно је пришао мојој постељи, узео ме за руку, да би измерио пулс и, одједном је његово лице озарила радост. Он је неколико пута поновио пред присутнима, да је срце одлично, пулс нормалан. Кад се уверио да је и температура нормална, док је још прошле ноћи наговештавала својом висином смрт, лекар – Јеврејин је узвикнуо: „Владика ће живети, ово јеправо чудо Божије!“.

Прошло је од тада, драга браћо моја, две године и ја сам, милошћу Божијом стално напредовао у здрављу тако, да данас и лекари и сви, који ме знају за ових 18 година у Америци тврде, да никада у животу нисам боље изгледао него данас.

Савест ми стално говори: „Зашто ћутиш и не кажеш народу, какво је чудо Бог учинио с тобом?“ Две сам године оклевао и крио тајну мога оздрављења. Више не могу да ћутим. Биће ми лакше, кад ову тајну поверим народу своме. То овом приликом и чиним. Верни ће овоме поверовати и још више се у својој вери учврстити, а неверни ће сумњати. Ја чиним своју дужност према Богу и Његовој чудотворној моћи...

Необична је, драги моји, садржина овогодишње моје ускршње посланице, али је необичан и догађај, о коме јављам пастви својој. Нека би дао Бог, да многи извуку душевну корист из ове моје исповести. Она сведочи, да Бог и дан данас твори чудеса и испуњује молитве оних, који у Њега верују.

Зато, браћо моја, молите се Богу у свима данима живота вашег и Бог ће и вама прићи у помоћ у невољи вашој, као што је мени пришао. А ја ћу од сада продужени Богом рок мога земаљског живота још више посветити служењу Њему и драгом народу моме, јављајући му још убедљивије, да је нашао спасење у Господу. А умирући, ми ћемо у Њему и васкрснути.

У Име Васкрслог Господа Христа ја кличем свима вама радосним и победоносним поздравом:

Христос Воскресе!

Ваш у Господу топли молитвеник,
Епископ американско-канадски,
МАРДАРИЈЕ

Ускрс 1935. године у Манастиру Св. Саве, Либертивил

Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерикански
Датум празновања у календару – 29.новембар/12.децембар
Празник преноса моштију –  3./16. Јул

Свети Мардарије се, као Иван Ускоковић, родио 2./15. новембра 1989. у селу Корнету, од побожних родитеља Петра (Пере) и Јеле, рођене Божовић. Петар је био капетан племена Ускоковић из Љешанске нахије у Црној Гори. Иван је растао у побожности и љубави према Богу и своме српском роду у Црној Гори, љубећи на исти начин и све остале Словене. Из те љубави се у њему, још од малих ногу, распламсала жеља да служи Богу и ближњем, што је све више подстицало његову намеру да постане монах. Он ће већ као петнаестогодишњак прећи у Србију где је, у манастиру Студеници, руком Епископа жичког Саве примио монашки постриг, а потом и рукоположен у чин јерођакона. Не дуго после тога Свети синод га шаље на школовање у царску Русију. Прво одлази у Духовну семинарију у Житомиру 1906., а две године потом прелази у Кишињевску семинарију, коју ће са успехом завршити 1912. Током студија у Кишињеву рукоположен је 1908. у презвитерски чин, поставши тако јеромонах у осамнаестој години живота. У  том периоду у младом јерођакону, а потом јеромонаху, све више јача љубав према пан-словенским идејама и он је просто горео жељом да сви словенски народи увек остану непоколебиви у својој оданости Христу и освештаним предањским вредностима. На чувену Духовну академију у Петрограду се уписује 1912. (студирајући истовремено и право на петроградском Правном факултету) где ће 1916. дипломирати и постићи степен Кандидата богословља. Током својих студија, јеромонах Мардарије ће се истаћи као изузетан и веома плодан проповедник. Прва књига његових проповеди, из тог руског периода, изићиће из штампе већ 1914. године. Он не само да је био ретко талентован оратор, него је својим уистину златним језиком умео да подједнако јасно образлаже и оне најсложеније богословске појмове, како високоученима, тако и простодушном народу.

Одлуком Светог синода Руске православне цркве, синђел Мардарије ће 3./16. јула 1917. кренути у Америку да би послужио Српској црквеној мисији у Америци, а под окриљем Руске православне епархије за Америку. Већ после неколико месеци боравка у Америци, унапређен је у чин архимандрита и поверена му је дужност руковођења Српском црквеном мисијом. Предано се дао на организовање црквеног живота, обилазећи места у којима су Срби живели, учећи их и проповедајући им. Полако је почео да ниче све већи број српских парохија и црквено-школских општина широм америчког континента, а архимандрит Мардарије ће, нешто касније, започети и  изградњу манастира Светога Саве у Либертивилу. После Бољшевичке револуције и пада царског режима у Русији, Руска загранична црква ће Српску мисију у Америци поверити Српској православној цркви, а идеја архимандрита Мардарија је било стварање самосталне Српске епархије за Америку и Канаду, а  под јурисдикцијом Српске православне цркве.Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 7. децембра 1925. изабрао архимандрита Мардарија за епископа новоосноване Епархије америчко-канадске. Хиротонисан је  на Цвети 2./15. априла 1926. у београдској Саборној цркви Св. Архангела Михаила.

Вративши се у Америку, први српски владика америчко-канадски се са још већом усрдношћу и до краја пожртвовано предао ни мало лаком пастирском раду у духовном винограду који му је поверен. Број новоподигнутих цркава ће се из године у годину повећавати, а 1931. освећен је и новоподигнути манастир Светога Саве у Либертивилу. Сви владичини савременици говорили су о епископу Мардарију као о човеку анђеоског живота, несвакидашње свестрано талентованом, који је био ревнитељ са визијом. Владика Мардарије је био невероватно скроман, смирен, несебичан и вазда спреман да опрости. Величина владичиног опраштања дотицала се највише оних који су му управо и били највећа сметња око изградње манастира и успостављања црквеног реда и поретка у српским заједницама. Чак су и неки свештеници предњачили у осуди и вређању владике светога живота, нежелећи да покажу ни мало поштовања према његовим напорима и жељама у самопрегорном жртвовању за добро Цркве и народа. Владика је рано почео да побољева од туберкулозе, чиме су се његове патње све више појачавале. Не ретко је морао да се, по строгим лекарским упутствима, упути на лечење у топлије крајеве са сувљом климом, али и то само на кратко. Владика је дословно сагорео на пољу служења Богу и роду, али је до краја свога маловременог живота светлео вером, надом и љубављу.

После великих мука и патњи услед самопрегорне трудољубивости али не мање и болести,  Владика Мардарије је уснуо у Господу 29. новембра/12. децембра 1935. у Универзитетској болници у граду Ен Арбуру у Мичигену. Сахрањен је 5./18. децембра у цркви манастира Светога Саве у Либертивилу. Верни српски народ се, истина не увек истом динамиком, сећао и сећа пожртвованог мисионарског рада Светога владике, памтећи посебно и његов физички рад на подизању манастира који је, заиста дословно, својим рукама – циглу по циглу зидао. Памтећи га у својим молитвама, одани његови поштоваоци би у тишини манастирске цркве палили свеће крај места где је почивао.

Носећи у себи свест о јединственом подвигу Владике Мардарија, уз непрестана сведочења о мноштву засејаних , али и родоносних бразди које је заорао први српски владика американско-канадски, а уз живо сећање и подсећање од стране потоњих српских јерараха на овим просторима, Свети архијерејски сабор је, на предлог Епископског савета наше цркве у Северној и Јужној Америци, у саборском заседању 16./29. маја 2015. причислио Владику Мардарија  лику Светих, уписавши његово име у Диптих светих Српске православне цркве.  Године Господње 2017., на дан 22. априла/5. маја, с благословом Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, отворено је место гробног почивања Светог Мардарија и његове свете мошти су се пројавиле као нетљене (нетрулежне). После прописаног чина омивања и помазивања, мошти Светог Мардарија су, у новом архијерејском одјејању, положене у, посебно за ту намену, изрезбарен кивот и постављене с јужне стране манастирске цркве, тачно изнад места где је 82 године почивао Свети владика, е да би верни народ долазио да се поклони и целива мошти новопросијавшег светила либертивислког и свеамериканског. А на дан 3./16. јула 2017., тачно сто година од онога дана када је млади монах Мардарије из Русије послан Српском православном народу на северноамеричком континенту, торжествено је, на свеправославном нивоу, прослављено причислење лику Светих Светога Мардарија. Литургијским торжеством је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслуживање епископа из свих у Америци дејствујућих  помесних православних цркава.

Молитвама, међу Светима оца нашег, Светитеља Марадрија Либертивилског и Свеамериканског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!




Official website of the Central Church Council of the Serbian Orthodox Church in America and Canada. Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2016.  All rights reserved.
Powered by Orthodox Web SolutionsHome | Back | Print | Top