News and Events - March 2011
 
ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - среда, 9 март 2011. године

ЕКСЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ СА ПАТРИЈАРХОМ СРПСКИМ ИРИНЕЈОМ

English

 Ваша Светости, Ви сте у протекле три деценије више пута долазили у посету Српској Православној Цркви у Сједињеним Америчким Државама.  Чинили сте то као епископ Богомчуване епархије нишке, у својству члана Светог архијерејског синода, администрирали сте епархијама Средњезападноамеричком и Западноамеричком, а били сте и активни учесник успостављања најпре литургијског а затим и коначног административног јединства наше цркве на овим просторима.  Овом приликом нам први пут долазите као Патријарх Српски.  Који је циљ ове Ваше посете?

Примарни, али не и једини, разлог мога доласка у Чикаго је жеља да присуствујем и учествујем на шестомесечном парастосу блаженоупокојеном митрополиту Христофору.  Због немогућности да благовремено добијем визу нисам могао доћи на његову сахрану па сам још тада, у договору са Светим архијерејским синодом, одлучио да дођем на шестомесечни парастос.  Рекох да постоје и други разлози.  Познато је да сам прихватио да администрирам Митрополијом либертивилско-чикашком.  Жеља да упознам садашње стање у митрополији али и да се сусретнем са браћом архијерејима, свештенством и верним народом Чикага и околине јесте други разлог мога доласка.  

Патријарх Герман управљао је Српском Црквом под комунизмом.  Ваш претходник, Патријарх Павле, водио је брод наше свете Цркве за време распада Југославије, трагичних ратова и политичких превирања.  Како бисте окарактерисали ово садашње доба у коме се Ви налазите на челу наше Цркве и који су изазови овог времена?

   
Време у којем је блаженоупокојени Патријарх Герман управљао Црквом више од 30 година и садашње време мога избора на трон српског Патријарха се не може упоређивати.  Истини за вољу, десетак последњих година патријарховања Патријарха Германа биле су нешто лакше и подношљивије.  То је било време, како би Његош рекао, када је већ „пукао колан свечевој кобили“ и када су комунистичка „кола пошла низа страну.“  Била су то тешка времена за Цркву и за српски народ.  Требало је много мудрости, трпљења и вештине водити Цркву кроз страшне сциле и харибде, буре и олује, и довести је до пристаништа.  Без обзира шта се о Патријарху Герману тада мислило и говорило овде, он је био мудар човек, одан Цркви, и велики Патријарх српске Цркве.  Мало је људи који би се тако мудро снашли у канџама богоборног комунизма.  Приписују му се два велика раскола, за која он ничим није допринео, нити их је могао спречити.  Историја ће о њему и његовом руковођењу Црквом у том мрачном времену изрећи најпозитивнији суд.  
   
Патријарх Павле је дошао за Патријарха у једном ништа мање трагичном времену по Цркву и српски народ.  То је било време распада Југославије и распада Србије, свима нама добро познатог.  Патријарх српски Павле је био свети човек.  Он је деловао и светлео својим светим примером и светим животом.  Чинио је оно што је могао на најбољи и најцелисходнији начин.  Све што се дешавало сматрао је допуштењем Божијим.  Његов одговор на све била је молитва и нада у Господа.  

   
Моје време овог кратког бродарења Светосавским Бродом Цркве Христове је у свему другачије, али ништа мање критично и тешко за Цркву и српски народ.  Проблеми постоје, они су велики, али су друге природе.  Ово је време последица претходних времена и стања.  Присутне су кризе свих врста.  Свака је равна стоглавој аждаји која немилосрдно гута и прождире.  Морална криза је највећа и најкатастрофалнија.  Утешно је што Црква и држава са својим бројним институцијама чине велике напоре да се постојеће стање мења на боље.  Надамо се да нас Господ неће оставити.

 
 
Ваша Светости, Ваш претходник, блаженопочивши Патријарх Павле, био је изузетна личност, „светац који ходи“, како су га многи савременици звали.  Можда је о његовој личности највише „казала“ његова сахрана.  Колико је он својим животом и радом допринео угледу поглавара Српске Православне Цркве?

Колики је углед у нашем народу уживао блаженоупокојени Патријарх Павле показала је његова сахрана.  Иако је доста дуго био ван Патријарашког трона није био заборављен ни од сестринских цркава, као ни од представника хришћанских цркава и заједница.  То је била највеличанственија сахрана икада виђена у Београду.  Њоме се показало колико је цењен у народу и колико је народ ипак окренут Цркви.  


Блажене успомене Патријарха Павла познавали сте још из младости.  Док је био Епископ рашко-призренски били сте професор призренске богословије.  Колики је био његов утицај на Вас, на Ваш живот и рад?  Како на то гледате сада као његов наследник на трону Српских Патријараха?


Да, Патријарха Павла знао сам из млађих дана, пре него што сам пошао у Богословију.  Он је најпре био гост а потом и сабрат манастира Благовештења у Овчарско-кабларској клисури.  То је било време када сам ја, након завршеног трећег разреда гимназије, једну годину провео у манастиру Преображење, такође у Овчару.  Након те године ја сам наставио гимназију.  Том приликом сам се ближе упознао са господином Гојком, како су га многи звали.  Касније ми је једну годину предавао у призренској Богословији, тада је већ био у ђаконском чину, а потом сам као професор и ректор био у Призрену више година када је он био епископ рашко-призренски.  


Неоспорно, било је захвално бити у његовој близини.  Свака његова реч и гест били су за пример и поштовање.  У свему је био одмерен, принципијелан и недвосмислен.  Једном речју, био је драгоцени дар Божији нашој Цркви. 

Недавно се навршила година дана од како сте изабрани за Патријарха Српског.  Када погледате уназад, да ли сте задовољни?

Време од једне године је кратко и недовољно за неку озбиљнију оцену.  Довољно да се сагледа поље рада и обиље послова и проблема са којима се ваља суочити.


Непосредно по избору за Патријарха били сте суочени са многим нагомиланим проблемима у нашој цркви, нарочито у Епархији рашко-призренској.  Какво је тренутно стање у тој епархији после познатих дешавања и промена?

   
Стање у Епархији рашко-призренској одавно је тешко и веома бременито.  Српски народ на Косову и Метохији живи на Голготи која је јединствена и непримерена у данашњем времену.  Та Голгота се не може речима изразити, то се може само видети.  То је живот у гету, у непрекидном страху за голи живот, живот у неслободи, у крајњој беди и сиромаштву.  Замислите живот када ни у својој кући ни дворишту нисте безбедни за свој живот, а камоли у својој башти и на њиви.  У целој Ђаковици у црквеној порти, у црквеној кући, живе пет старица које се за пет година нису усудиле да изађу из црквене порте.  Тако је у Призрену, Пећи, Приштини и другим местима. 

 
 
Има оних који сматрају да решавање проблема у нашој Цркви није морало да почне у Епархији рашко-призренској.  У том контексту се мисли да би и последице решавања овог случаја, када би дошао на ред, биле много лакше и безболније.  Да ли је овакво размишљање оправдано?

Нажалост, питање које постављате, у моменту решавања, већ је било презрело.  Болест Патријарха Павла и његово двогодишње одсуство одложило је покретање и решавање стања у рашко-призренској епархији.  Владика Артемије већ дуже времена био је у размимоилажењу са Светим архијерејским синодом и сабором Српске Православне Цркве.  Одлуке Синода и Сабора није уважавао.  Рачуне о своме раду и велика финасијска средства са којима је располагао никоме није полагао.  Судбоносна питања о Косову и Метохији сматрао је његовим, и само његовим, личним проблемом.  У самој епархији створио је поделу међу монаштвом и свештенством што се није могло ни смело дозволити.  При томе, окружио се лошим саветницима и сарадницима, које је он слепо слушао.  Тако да је његово остајање на епархији водило краху епархије и отежавало и онако претешко стање косовско-метохијског проблема.   


Колико Српска Православна Црква чини да се статус Православних Срба на Косову и Метохији колико толико поправи и нормализује?


Улога Цркве у животу Срба на Косову и Метохији је велика.  Црква чини све што је у њеној моћи.  Организује неколико кухиња за гладне, прикупља помоћ у натури и новцу и преко епископа Теодосија и свештеника доставља народу.  Владика Теодосије је као игуман дечански био врло активан на овом пољу.  Сада, као Епископ рашко-призренски, то чини са већом ревношћу и одговорношћу.


Ваша Светости, 2013. године у Нишу, седишту Ваше епархије, биће одржана свечана прослава поводом 1700-те годишњице доношења Миланског едикта.  Поред православних, овим поводом очекује се и присуство представника осталих хришћанских заједница, чак и римског папе.  Ви бисте били први српски патријарх за чије време би папа крочио на тло Србије.  Да ли сте спремни за такав корак?  Да ли је време за то?

   
Хришћански свет се припрема да свечано обележи велики датум и велики догађај из своје историје – 17. векова од времена када је цар Константин Велики објавио Милански Едикт.  По мишљењу представника Источне и Западне Цркве најнормалније би било да се централно обележје прослави у Нишу, у коме је рођен Цар Константин.  Сматрамо да српска Црква и српска држава, који организују овај историјски јубилеј, треба да позову представнике свих цркава и признатих хришћанских заједница да узму учешћа у овој историјској прослави.  Овај догађај би могао да буде повод и прилика за отварање нове епохе међухришћанских односа.  Уместо непријатељства, мржње и нетолеранције, да завлада дух Христове љубави, која је неретко недостајала у минулим вековима и блиској прошлости.


Ваша Светости, читав свет се налази у великој економској кризи.  Поред кризе и штрајкова, незапослености  и глади, у Србији цветају корупција и криминал.  Владајућа гарнитура покушава да ствари прикаже бољим него што јесу али држава убрзано срља у дужничку катастрофу.  Зар љубав и брига Цркве према нашим верницима не би требало да буду мало гласнији и отворенији када је у питању економско и социјално стање у држави, као што је то случај у Грчкој и Русији?


Садашње стање у Србији је врло тешко са тендецијом да буде још теже.  Велика је незапосленост.  Страхује се од новог отпуштања радника.  Борба против криминала и корупције је велика и њој се, бар сада, не види крај.  Садашње стање је последица свега онога што се преживело за последње две деценије.  Томе су кумовале и велике силе света.  Разорена је привреда и економија као и систем моралне вредности.  Не може се рећи да садашња власт не чини велике напоре да стање усмери на боље.  Можда не чини колико је потребно и можда не на најцелисходнији начин.  Потребе су огромне а могућности мале.  Народ верује и очекује боље дане, али би било добро када би и сам народ мењао неке своје навике и сам више допринео своме добру, у ономе што од њега зависи.

Демографска слика у Србији је веома забрињавајућа.  Сваке године у нашој земљи умре око 33.000 особа више него што заплаче деце.  О овоме се и у црквеним круговима и гласилима веома мало чује.  Српска Црква би на овом пољу могла да буде покретач једног свенародног препорода, зар не?

   
Демографска слика је више него забрињавајућа.  Сваке године нестаје један град од око 30.000 и више душа.  Нагло се гасе села одласком младих у градове, који потом из градова одлазе у иностранство за послом и ухљебијем.  Недостатак посла за младе главни је разлог за касно ступање младих у бракове а тиме и за рађање деце.  Наравно, присутан је и други, можда важнији, разлог а то је ниска морална свест и порочан живот младих.  Црква није равнодушна према овим проблемима али њен глас не допире лако до оних којима је њен глас упућен.  Друге поруке су много примамљивије и прихватљивије. 


Ваша Светости, спадате у ред архијереја који одлично познају стање Српске Православне Цркве у Америци и Канади.   Да ли ће на наредном задесању Св. архијерејског сабора коначно бити стављена тачка на организацију наше цркве на овим просторима?

Не знам на какву тачку се мисли.  Сви проблеми који постоје у епархијама ван отаџбине и проблеми који могу да се појаве разматрају се и решавају се у Светом архијерејском сабору као највишем телу Цркве.  Наравно, принцип је да се одлуке доносе у духу канонских прописа, у духу вековног предања и целисходности живота у дотичној црквеној области.  

Ми смо, Ваша Светости, привржени Српској Православној Цркви и настојимо да одржавамо блиске везе са матицом.  Као што Вам је познато, широм света, изван граница аутокефалних православних цркава, већ су организоване Епископске конференције православних Епископа које би могле да прерасту у самосталне јединице.  Да ли би то допринело слабљењу веза између Мајке Цркве и нас у расејању?  Како Ви на то гледате?

   
Ми се надамо и све чинимо да се на овом континенту наша Црква одржи и она ће постојати све док постоји национална свест овог народа да припада српском стаблу и култури.  Одржавање конференција православних епископа, тамо где постоје представници православних аутокефалних Цркава и народа, треба поздравити и подржати.  Многи проблеми су заједнички и природно је да се заједнички и решавају.  Ми сви припадамо једној Цркви, само административно подељеној, и сасвим је природно и нормално да се о канонским и пастирским питањима заједничког простора воде дијалози.  Овим се не доводе у питање односи са својом матичном Црквом.

Ваша Светости, као Првојерарх Српске Цркве, изложени сте и критикама и похвалама.  Оно што је сигурно јесте да сте човек од принципа и отворен за комуникацију.  После избора за Патријарха на првој конференцији за новинаре у Београду  обратили сте им се речима: “Питајте, отворено, све што желите.”  Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Живимо у времену када свако сматра да је позван и да има право да изрекне свој суд без обзира да ли је упућен у суштину проблема или не.  Олако се изричу похвале, а још лакше приговори и критике.  То ме најчешће чини индиферентним и мирним, препуштајући себе мишљењу и суду Божијем.  Важно је шта мисле људи, али је најважније шта о мени мисли и суди Онај који је изнад нас.  Овај принцип бих препоручио и другима.  

Свака вест о ономе што се догоди у нашој отаџбини, док стигне у Америку, често поприми другачији карактер и конотацију.  Каква је Ваша порука Православним Србима у Америци када је у питању решавање проблема у Цркви?  Кога они треба да слушају?

У једном времену нормалнијем од нашег, знало се ко може и има право да говори, ко је позван да се бави и решава проблеме у Цркви, у држави и у другим институцијама.  Остали су то са поверењем прихватали.  Отуда мој савет нашем верном православном народу да Цркви препусти решавање и одлуке које се тичу вере, морала и црквеног устројства и поретка, а да они, као верни и Цркви одани народ, те одлуке са пуним поверењем и љубављу прихвате. 

Ваша Светости, недавно сте обележили прву годишњицу од избора на трон Патријарха Српског.  У Вашој приступној беседи У београдском Саборном храму изговорили сте речи које су ми остале у памћењу.  Наиме, казали сте да је приликом избора најпре за епископа а потом и за патријарха, ваше срце задрхтало, устрептало као лист јове када га ветар покреће.  Можете ли нам рећи нешто више о том осећању? 

Да, те речи сам изговорио приликом службеног устоличења у Саборној цркви у Београду.  Епископско и Патријарашко звање у Христовој Цркви је преголема част и дар Божији, али и преголема одговорност пред Богом и Црквом.  Многи су се одрицали од те части страхујући од духовне висине на коју се уздижу.  Ни мени није била страна та мисао.  И тада и сада сам свестан превеликог звања и страха од одговорности.  Лист јове увек трепери и на најмањем поветарцу, баш као што је и моје срце треперило испуњено страхом од свести и сазнања свега што ме на том одговорном путу очекује.   

Ваша порука верној деци и чедима Свете Српске Православне Цркве била би...


Налазимо се на дверима Великог и Часног поста.  Верном народу честитам ове благословене дане са молитвом Господу да подари своју благодат, да ове свете дане дочекате и проведете у радосном покајању и молитви и у том духовном расположењу дочекате и сверадосни празник Христовог Васкрсења.


Ваша Светости хвала Вам на разговору.  Нека Вам Господ подари крепко здравље и дуг живот.  Долгоденствуј Свјатјејшиј Владико на многаја и благаја љета!


Разговор водио протојереј Добривоје В. Милуновић

парох у Шерервилу, Индијана
Serbian Orthodox Church
Social

Official website of the Serbian Orthodox Church in North, Central & South America.
Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2019.  All rights reserved.