Javascript Menu by Deluxe-Menu.com












Home
Christian Education
Communications
Culture
Liturgical Music
Stewardship
SOTAYA
Youth Ministry
Clergy Healthcare




































News and Events - November 2009

ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - субота, 28. новембар 2009. године

Опроштајно Слово на Парастосу:
ПАТРИЈАРХА +ПАВЛA (1914 - 2009)
 
Можда би душу блаженоупокојеног патријарха српског Павла најлепше могла да изрази песма наше познате умне поетесе Десанке Максимовић која каже:

Ја знам ко сам
По звону,
Што са задужбина немањићких пева,
По јасности њихова гласа,
По томе што ме од Студенице до Милешеве
Прадедови гледају с иконостаса,
И што сваки у руци држи храм.

Бог је мали српски народ благословио са још једним светим човеком кога ћемо, ако Бог да, ако не ми, а оно наша деца, гледати на иконама.  И можда неће моћи иконописац да се одлучи који ће храм или који манастир Његова Светост држати у својим рукама, али ће поред његовог имена свакако бити записане две дивне речи које карактеришу читав његов свети живот, његову епископску и патријарашку службу, а то су речи - будимо људи.  У праву је био мудри српски академик Матија Бећковић када је пре неколико дана изјавио да ће смрт патријарха Павла изазвати највећи потрес у души српског народа, јер је он најомиљенија и најубедљивија личност нашег времена.  

Српска Црква остала је удова. Сви ми, православни Срби, смрћу патријарха Павла изгубили смо оца, изгубили смо родитеља, како то недавно рече његов наследник на трону епископа рашко-призренских Г. Артемије.  Ни мањега човека телом, ни веће духовне снаге.  Ни блажега гласа, ни поруке која се тако далеко чује.  Ни тако мало изговорених речи, ни толико дубоке мудрости.  Тако је говорио човек који је доследно веровао да снагу речи одређује смисао, а не гласовитост.


Његова Светост патријарх Павле родио се на велики празник Усековања, 1914. године, у селу Кућанци, крај Доњег Михољца, у Славонији.  Његов отац Стеван живео је једно време у овој истој земљи у којој и ми живимо, да би се, пошто је оболео од туберкулозе, вратио у родну Славонију, и после три године уснуо.  Тако је мали Гојко остао без свога оца, а неколико година касније и он и његов млађи брат Душан остаће и без мајке Ане.  Патријарха су подигле његова бака Драга и тетка Сенка којих се увек радо сећао.  Записао је Матија Бећковић у једној својој песми речи Његове Светости о томе колико је волео своју тетку Сену. У њој се каже:


И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговарамо
Од Аврама до Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе

Видећу и Светог Саву
И цара Косовскога
И друге свете
Из рода нашега
Који су одбранили образ Божји

Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна

Када је био мали, једном приликом су му запалили свећу мислећи да је умро.  Из Славоније у Тузлу, из Тузле у Београд, из Београда у Сарајево, из Сарајева поново у Београд.  Ту завршава богословски факултет и две године студира медицину.  Отуда његова велика љубав према медицини и познавање медицинских наука.

Године 1944, радећи као васпитач и вероучитељ у Бањи Ковиљачи, бринуо се о српским избеглицама из Босне и Херцеговине.  Једном приликом одведу децу на реку Дрину да се купају, а једно дете оде мало дубље у воду и почне да се дави.  Врућ и знојав, Гојко скаче у воду и спасава дете, извлачи га из воде и каже му:  Побогу дете, изгубио си и оца и мајку, па зар и ти сада да изгубиш свој живот.  Спасавајући живот детета, млади Гојко довео је свој живот у опасност разболевши се од туберкулозе.  У то време то је била готово неизлечива болест.  Својим усрдним молитвама Господу у манастиру Вујну, на средокраћи између Чачка и Горњег Милановца, у коме је провео две године болујући, он на чудесан начин бива исцељен.  Молитве Богу, пред моштима непознатог светитеља, упућивао је у манастирском храму само онда када је остајао усамљен, јер му монаси нису дозвољавали да се заједно са њима моли, како народ и они не би оболели од исте болести.  Ту, у манастиру Вујну, у знак захвалности, Гојко је изрезбарио дрвени целивајући крст са распећем Господњим, на чијој полеђини је на црквенословенском језику урезао речи:  Манастиру Вујну, за исцеленија, приложи раб Божји Гојко. 


Убрзо по завршетку Другог светског рата искушеник Гојко прима монашки чин и добија име Павле, ради своје велике љубави према светом апостолу Павлу, на кога се угледао.  Године 1955. одлази на постдипломске студије у Грчку.  Поневши са собом нешто новца, за који није много марио, ставио га је у банку.  Када је после непуне две године отишао у банку да подигне свој новац, банкар му је дао више него што је о. Павле уложио, ради интереса који се у међувремену накупио.  Међутим, скромни монах Павле је рекао: Не, не! Ви мени дајте само оно што је моје, камата није моја.  Ето, такав је човек био наш патријарх Павле.


После смрти епископа Владимира (Рајића), 1957. године бива изабран за епископа рашко-призренског.  Дакле, не само за епископа Косова и Метохије, већ и Рашке области.  Тридесет и три године носио је крст свој на Косову и Метохији, натапајући свету престону српску земљу својим знојем, сузама и молитвама.  Ја сам посетио Призрен пре више од двадесет година и у њему провео један дан.  И током тог дана доживео сам једно веома непријатно искуство.  Наиме, идући са матурантима призренске богословије на вечерње богослужење у Саборни храм, удаљен неких пет минута хода од Богословије, наишли смо на једног Шиптара који је јахао на коњу.  Препознавши нас као Православне Србе, он је рекао:  Богослови, попови!  Идете у цркву да се молите богу!  Затим је потапшао свога коња и рекао:  Ово је ваш бог!  Патријарх Павле је на Косову и Метохији провео преко 12,000 таквих дана, и много пута био злостављан и малтретиран, бијен и шибан.  Једном приликом, на призренској аутобуској станици, неки млади Шиптар ударио га је тако снажно да му је камилавка одлетела на једну страну, а он на другу.  Епископ Павле је само устао, узео камилавку, ставио је на главу, отресао прашину са себе, благо погледао тог разбојника и отишао својим путем. 


Године 1990. епископ Павле на апостолски начин, жребом, бива изабран за патријарха српског.  Он тада одлази са Косова и Метохије, али колевку српске духовности и државности никада није напустио.  Деветнаест година управљао је Српском Православном Црквом у временима која нису била ни мало мирна, ни мало тиха.  И ми смо сведоци свега онога што се догађало, али су мудре речи патријарха Павла увек опомињале нас, његове следбенике по роду, крви и вери да будемо људи Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно, говорио је Његова Светост, да ли ћемо бити људи или нељуди. 


Патријарх Павле живео је скромно.  Живео је, као што рече владика нишки Иринеј, увек једним истим ритмом.  Зато је и доживео дубоку старост.  С обзиром све што је преживео, био је прави медицински феномен.  Како је могуће да неко у време свих турбуленција кроз које је пролазио његов српски народ живи једним истим ритмом, једним истим темпом?  Како је то Патријарх издржавао, како успевао?  Врло једноставно.  Како су се повећавале невоље, недаће и тегобе, он се није узрујавао нити мењао ритам свога спољашњег живота, он је само појачавао своју молитву. 


Сведоци смо да су у протеклих неколико дана, од његовог упокојења до сахране, стотине хиљада људи прошли кроз Саборни храм у Београду, поклонили се његовим сенима и целивали његову свету десницу.  Извештаји медија говоре да је преко пола милиона Срба дошло да му се поклони и да га испрати.  Свети патријарх Павле записао је на једном месту да кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче.  Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче а само он се радује.  Заиста, док смо се сви ми Срби бојали часа његове смрти, Његова Светост се томе дану радовао.  И данас се он ево радује у наручју свих његових предака.  А често нас је позивао на то да будемо достојни предака својих. 


Нека Господ Бог награди његову свету душу ради свих добродетељи које је учинио за свој православни Српски народ, за Православље уопште и за читаво човечанство.  Многи су данас дошли да узму учешћа у заупокојеној Светој Литургији и опелу, како у самом чину тако и окупљени око свете службе Божије која је служена њему у част и спомен. 


Све што је патријарх Павле говорио, он је својим животом потврђивао и сведочио.  На то нас подсећа још једна његова мисао, мудра и света, а то су речи: Нека ваше речи буду благе, а докази јаки.  У ово сам се и сам уверио.  У лето 1992. године, када је Његова Светост дошао да измири завађену браћу овде у Америци, био сам један од оних који су учествовали у његовом дочеку и послуживању у манастиру Светог Саве у Либертивилу.  Била је то 1992. година, време санкција, време када ни патријарх српски није могао нормално да путује из Србије, него је делегација морала возом да путује до Грчке, па из Грчке авионом за Америку. Тада сам својим очима видео када је Патријарх извадио из џепа један стари часовник и упита ме како да га навије на ово наше локално, америчко време.  Његов дотрајали сат имао је каиш само на једној страни, и није могао да се носи на руци.  Друга слика коју никада нећу да заборавим била је када је из његове торбе извадио половину јабуке. Четвртину јабуке појео је у Атини, четвртину у авиону, а половину јабуке видео сам у његовој испосничкој руци.  Испод јабуке, данас је сахрањен у манастиру Раковици крај Београда.  Нека му Господ подари рајско насеље и нека је вечни покој његовој намученој и светој души. Бог душу да му прости и помилује.  Амин.


о. Добривоје В. Милуновић,
парох у Шерервилу




Official website of the Central Church Council of the Serbian Orthodox Church in America and Canada. Any reproduction of content from this site must be quoted in its entirety with the source cited. ©2016.  All rights reserved.
Powered by Orthodox Web SolutionsHome | Back | Print | Top